Usluge
Specijalistički pregledi i konsultacije
Hirurgija traheobronhijalnog stabla
Urođene i stečene stenoze traheje
Bronhoplastične operacije
Benigni i maligni tumori traheje
Hirurgija štitaste žlezde
Hirurgija timusa
Miastenia gravis
Benigni i maligni tumori timusa
Hirurgija pluća
Biopsija pluća (bolesti intersticijuma)
Bulozni emfizem pluća
Benigni tumori pluća
Primarni maligni tumori pluća
Sekundarni tumori pluća (metastaze)
Nespecifične i specifične bakterijske infekcije pluća
Gljivične infekcije i hidatidne ciste (Ehinokok)
Plućni sekvestar
Hirurgija medijastinuma
Biopsija limfnih čvorova medijastinuma
Primarni i sekundarni tumori medijastinuma
Urođene ciste medijastinuma
Mediastinitis-gnojna infekcija sredogruđa
Hirurgija pleura
Spontani pneumotoraks
Izlivi nedokazane etiologije
Izlivi maligne etiologije-hemijska pleurodeza
Empijem pleure
Benigni i maligni tumori pleure
Hirurgija dijafragme
Urođene i stečene kile dijafragme
Relaksacija dijafragme
Ruptura dijafragme
Hiatus hernije
Tumori dijafragme
Hirurgija zida grudnog koša
Urođeni deformiteti zida grudnog koša
(Pectus carinatum, Pectus axcavatum)-klasično i Nuss procedura
Estetske operacije na grudnom košu
Benigni i maligni tumori zida grudnog koša
Superior sulcus tumori- Pancoast
Infekcije zida grudnog koša
Thoracic outlet sindrom (TOS)
Torakoplastika
Trauma grudnog koša
Nepenetrantna i penetrantna trauma zida grudnog koša i pluća
Serijski prelom rebara i grudne kosti
Traumatski pokretni kapak
Traumatski pneumotoraks / hematopneumotoraks
Minimalno invazivna hirugija (VATS)
Spontani pneumotoraks i bulozni emfizem
Izlivi nedokazane etiologije
Prekomerno znojenje - Hiperhidroza
Benigni i maligni izlivi perikarda-fenestracija
Anatomske i ne anatomske resekcije pluća
Hirurgija jednjaka
Benigni i maligni tumori jednjaka
Divertikuli jednjaka
Benigna suženja jednjaka
Rupture jednjaka
Ahalazija
Opšta hirurgija
Laparoskopska holecistektomija i apendektomija
Ingvinalne i kile prednjeg trbušnog zida (PHS, TAPP, TEP)
Biopsije jetre i nadbubrega pod ultrazvukom
Hirurgija jetre (ehinokokne i kongenitalne ciste, hemangiomi)
Radiofrekventna ablacija / resekcija primarnih i sekundarnih maligniteta jetre
Hirurgija ekstremne gojaznosti - Bariatric surgery
Hirurgija perianalnih fistula i hemoroida
Pilonodalni sinus
HIRURŠKO REŠAVANJE PECTUS EXCAVATUMA NUSS PROCEDUROM (Minimal Invasive Repaire Pectus Excavatum - MIRPE sec. NUSS)
Urođeni deformitet prednjeg zida grudnog koša po tipu levakstih grudi (pectus excavatum) čini 90% svih urođenih deformiteta prednjeg zida grudnog koša.
Nastaje pojačanim rastom rebarnih hrskavica koje potiskuju grudnu kost ka posteriorno. 37% pacijenata ima pozitivnu porodičnu anamnezu. Tri puta češće se javlja kod osoba muškog pola.
Hirurško rešavanja ovog deformiteta otvorenom hirurškom tehnikom (metoda po Ravitch-u) izvodi se na Klinici već 40 godina i do sada je operisano više od hiljadu pacijenata.
Hirurško rešavanje levakstih grudi NUSS procedurom spada u minimalno invazivnu hirururšku proceduru, izvodi se kroz dva mala reza dužine oko 4 cm. Pacijent nekoliko dana nakon operacije napušta bolnicu.
PREKOMERNO ZNOJENJE - HIPERHIDROZA
Prekomerno znojenje ili hiperhidroza, iako ne predstavlja značajan medicinski problem, prisutno je kod približno 3% svetske populacije, naročito kod mlađih osoba, predstavljajući značajan kako psihološki tako i socijalni problem.
Definiše se kao prekomerno i nekontrolisano znojenje znojenje koje prevazilazi potrebe normalne termohomeostaze.
Hiperhidroza se može podeliti na:
1. primarnu hiperhidrozu (esecijalnu ili idiopatsku)- kod koje uzrok nije poznat, 2. sekundarnu hiperhidrozu - koja nastaje kao posledica nekih drugih poremećaja kao što su: – Endokrini poremećaji (hipertireoidizam) – Tumori (feohromocitom, karcinoid tumor) – Tumori hipofize – Tuberkuloza – Diabetes melitus – Limfomi – Bolesti simpatičkog sistema – Neurološke i psihijatrijske bolesti (Parkinsonova bolest, Riley-Day Sy) – Upotreba lekova (Propranolol, Physostigmine, Pilocarpin, triciklični antidepresivi, antiemetici, Venlafaksina).
Za razliku od funkcionalnog znojenja koje nastaje kao posledica fizičkih vežbi, premora ili povišene telesne temperature, primarna hiperhidroza nastaje kao posledica emocionalih problema i anksioznosti.
Hiperhidroza se dalje deli na: 1. fokalnu hiperhidrozu – kada su znojenjem zahvaćeni samo pojedini delovi tela (dlanovi, pazušne jame, lice, tabani) 2. generalizovanu hiperhidrozu – kada je pojačanim znojenjem zahvaćeno celo telo
Primarna hiperhidroza je skoro uvek fokalna, dok je sekundarna hiperhidroza najčešće generalizovana.
Prema novijim istraživanjima, dokazano je da se hiperhidroza nasleđuje, te da u 25- 50% slučajeva postoji poremećaj kod članova porodice. Hiperhidroza se nasleđuje autozomno dominantno, sa varijabilnom penetracijom, što znači da kada jedan roditelj ima hiperhidrozu, verovatnoća da će se ona pojaviti i kod deteta jeste oko 25 %. Nema drugih dokaza koji mogu biti odgovorni za nastanak hiperhidroze.
Primarna hiperhidroza je problem koji utiče na sve aspekte ljudskog života. Javlja se već u detinjstvu ili pubertutu, mananifestujući se gotovo svakodnevno. Osobe sa ovim problemom izbegavaju kontakte sa drugim osobama zbog stalno vlažnih dlanova, nose široku tamnu odeću kod pojačanog znojenja ispod pazuha, polako se povlače u sebe, otuđujući se od društva.
Pojačano znojenje potencira neprijatnost i nesigurnost u društvu, čime se posledično pojačava i znojenje i nastaje začarani krug.
Za postavljanje dijagnoze primarne hiperhidroze neophodna je dugogodišnja istorija pojačanog znojanja pacijenta, kao i klinički pregled pacijenta.
Ne postoji precizna skala intenziteta za hiperhidrozu, te se najčešće primarna hiperhidroza deli kvalitativno na: – Blagu (mild) – Umerenu (moderate) – Ozbiljnu (severe). Ova podela je urađena na osnovu upitnika o Kvalitetu života Hyperhidrosis Disease Severity Scale (HDSS), Hyperhidrosis Impact Questionnaire (HHIQ), Dermatology Life Quality Index (DLQI) Kvantitativni dijagnostički testovi su: 1. Gravimetrijska metoda –merenje težine filter papira 2. Ninhydrin test 3. Minor’s iodine Starch test
Terapija hiperhidroze:
- Dijetetski režim – izbegavanje namirnica koji provociraju pojačano znojenje (kafa, čaj, koka-kola, čokolada), izbegavanje začinjene i vruće hrane.
- Antiperspiranti i dezodoransi - (Aluminiju hlorid hekashidrat 10% ili 20%- Drysol ®, Xerac ®) su široko korišćeni svuda u svetu, ali njihova upotreba je zadovoljvajuća samo kod blagih i umerenih formi hiperhidroze
- Lekovi - (sedativi, antiholinergici, simpatikolitici, β blokeri, atropin) njihova upotreba je organičena pojavom sporednih efekata koje ovi lekovi izazivaju (midrijaza, fotofobija, tahikadije, aritmije, nauzeja, povraćanje, zbinjenost, malaksalost, opstipacija, smanjenje bronhijalne sekrecije) kao i činjenicom da su efikasni samo za blage oblike hiperhidroze.
- Jonoforeza - se najčešće upotrebljava za palmarnu i aksilarnu hiperhidrozu. Izvodi tako što se vlažni sunđeri sa elektrodama pričvrste za šake ili se postave u pazušne jame i zatim se u toku 20 minuta propušta nisko voltažna struja. Efekat je reverzibilan, te se intervencija mora ponavljati u određenim vremenskim intervalima. Sporedni efekti u vidu peckanja, trnjenja, eritema pa čak i opekotina, ograničavaju široku upotrebu jonoforeze u lečenju hiperhidroze
- Botulinum A toxin (BOTOX®, Dysport ®) - blokira oslobađanje acetilholina sa neuromišićne spojnice i na taj način privremeno isključuje inervaciju znojne žlezde. Izvodi se intradermalnim ubrizgavanjem u određene delove tela (dlanovi, pazušne jame). Intervencija se mora ponavljati u određenim vremenskim intervalima koje pacijent određuje subjektivno na osnovu intenziteta ponovnog znojenja
- Torakoskopska simpatektomija – jedina terapijska procedura koja ima trajan efekat. Spada u minimalno invazivnu hiruršku proceduru sa efikasnošću od preko 99%, ožiljaka posle operacije gotovo da i nema, nekoliko sati posle operacije se napušta bolnica (jednodnevna hirurgija) i pacijent je sposoban za obavljanje svih svakodnevnih aktivnosti. Nema se potrebe za bolovanjem, rehabilitacijom, upotrebom lekova. Operacija se izvodi u opštoj anesteziji, operišu se obe strane grudnog koša. Komplikacije i neželjeni efekti posle operacije su izuzetno retki. Kod oko 30% operisanih javlja se kompenzatorno znojenje (dok se organizam ne privikne na manju produkciju znoja), koje je prolazno, obično traje nekoliko nedelja, pacijenti ga u najvećem broju slučajeva dobro podnose.
Kako pobediti gojaznost?
Hirurgija protiv gojaznosti.
Biti zdrav i mršav.
Svetom vlada epidemija gojaznosti. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) oko 1,7 milijardi ljudi na planeti ima prekomernu telesnu težinu, a najveći procenat je u SAD gde ih ima dve trećine, dok je polovina gojazno sa BMI(„body mass index“) iznad 30. Gojaznost je bolest koja se karakteriše prekomernim uvećavanjem masne mase organizma i dovodi do teškog narušavanja zdravlja, kao i razvoja komplikacija. Gojaznost je uzrokovana mnogim faktorima: naslednim, socijalnim, fizičkom neaktivnošću, kao i prekomernim hranjenjem, ponekad hormonskim poremećajima, te uzimanjem lekova. Ova bolest je udružena sa drugim patološkim stanjima, od kojih su najčešći arterijalna hipertenzija („povišen krvni pritisak“), dijabetes tip 2 („šećerna bolest“), opstruktivna „sleep apnea“, tromboembolije, koronarna bolest srca, moždani udar, osteoartritis i bolest zglobova kičme i ekstremiteta, povećana skolonost ka kanceru, pojava depresije, poremećaji lipida, sterilitet kod žena itd. Mnoge od ovih udruženih bolesti mogu da dovedu do skraćenja života, a rizik od prevremene smrti je mnogo češći kod gojaznih, nego kod uobičajeno uhranjenih ljudi. Ponižavajući stav prema gojaznima često je prisutan u društvu, što izaziva nesigurnost i povlačenje ovakve osobe, sve do ozbiljnih psihičkih poremećaja.
Zadnjih godina 20. veka, a naročito početkom 21. veka hirurgija preuzima primat u lečenju ekstremne gojaznosti. Hirurška intervencija je opravdana onda kada postoji BMI jednak, ili iznad 40 - kod osobe koja nema neko drugo oboljenje, odnosno kada je jednak ili iznad 35 u osoba koje imaju još neko udruženo oboljenje (hipertenzija, dijabetes, sterilitet). Mnogi hirurzi smatraju da je poželjno izvesti hirurški zahvat u pacijenta koji je već iskusio neuspešni medikamentozni, konzervativni način lečenja gojaznosti i koji želi da oslabi, a kad ne postoje psihološki i drugi razlozi za uzdržavanje od hirurgije, odnosno kad je lekarski tim siguran da će pacijent sarađivati posle hirurškog zahvata.
Naravno, hirurški zahvat mora biti praćen promenom životnih navika i životnog stila operisanog pacijenta, sa posebnim naglaskom na dijetetski režim i fizičku aktivnost.
Nakon operacije skoro svi pacijenti (86%) u proseku izgube 30% svoje težine tokom prve godine, a 50% od početne težine zadržavaju do 15 godina posle hirurgije. Pri tome, 96% drugih bolesti koje su udružene sa gojaznošću potpuno nestaje (hipertenzije, dijabetes), ili pokazuju znake poboljšanja. Ipak, sam proces gubitka telesne težine, nakon hirurgije, nije ni lak, niti brz. On zahteva dugotrajnu saradnju sa lekarskim timom, hirurgom, nutricionistom i psihologom.
Hirurški zahvati koji se izvode protiv ekstremne gojaznosti podrazumevaju restriktivne, malabsorptivne i kombinovane procedure, a danas se izvode najčešće laparoskopskim putem, kroz male otvore na trbušnom zidu, kroz koje se provlače hirurški instrumenti i TV kamera sa izvorom svetlosti.
Najšire prihvaćena procedura u hirurgiji gojaznosti je postavljanje „švedske podešavajuće želudačne trake“ (SAGB), koja se operativno smešta na gornji deo želuca i sprečava njegovo rastezanje (zbog čega pacijenti ne osećaju glad) i istovremeno onemogućava uzimanje veće količine hrane (moguće je konzumirati samo oko 50 ml u jednom obroku). Ova traka se redovno kontroliše od strane hirurga i radiologa i u zavisnosti od potrebe - doteže ili otpušta. Ona ostaje u organizmu dokle god je to potrebno, a može lako da se odstrani, takođe laparoskopskim putem, onako kako je i postavljena. Pre postavljanja „švedske trake“ pacijent treba da oslabi, a nakon operacije započinje dijeta kašastom i tečnom hranom koja traje 4 nedelje. Uz mršavljenje neophodno je započeti i sa fizičkom aktivnošću. Na ovaj način dostiže se cilj u hirurgiji ekstremne gojaznosti: sigurno sprečavanje unosa prekomerne količine hrane, gubitak osećaja gladi, efikasno se mršavi i postiže se promena stila života.
Danas je prikupljeno ogromno medicinsko iskustvo u lečenju gojaznosti, usavršene su hirurške tehnike, tako da ne postoji niti jedan razlog da ekstremno gojazni ne reše da ozdrave i od bolesnih osoba, kojima je narušen i doveden u opasnost život, postanu zdravi, na radost svojih najbližih i celog društva.
